• UDRUŽENJA-ZDRAVSTVENIH-RADNIKA-SARADNIKA-TIM-KME-1
  • UDRUŽENJA-ZDRAVSTVENIH-RADNIKA-SARADNIKA-TIM-KME-4
  • UDRUŽENJA-ZDRAVSTVENIH-RADNIKA-SARADNIKA-TIM-KME-5

Поремећај недостатка пажње без хиперактивности

Поремећај недостатка пажње без хиперактивности односи се на децу код које постоје значајни проблеми у вези са пажњом али без хиперактивности. Постоје многе разлике али и сличности овог поремећаја са хиперкинетичким синдромом, као на пример: тешкоће у задржавању пажње, придржавању упутстава, тешкоће у самосталном раду и завршавању започетог посла и неспособност учења. Разлике се испољавају код деце са поремећајем без хиперактивности коју карактерише когнитивна тромост и лењост и често не опажа оно што се догађа око њих, незаинтересована су и склона дневном сањарењу. Овакава деца не показују знаке претеране активности зато их наставници описују као дремљиву, непажљиву и повучену, изгледају спора, бојажљива или немотивисана. У школи имају слабији успех и учитељи и родитељи мисле да су лења.

dete

Око 5% ове деце има потешкоће са пажњом повезане са хиперактивним поремећајем. Овај проблем се четири пута чешће јавља код дечака него код девојчица. Јавља се у раном детињству, а дијагностикује тек са поласком у школу. У суштини, овај поремећај прати хипоактивност, дете је као успорен филм, тромо, неспретно,“тешко“ хода, све му испада из руку, делује незаинтересовано за околину. Овај поремећај се јако тешко разликује од лењости. Дететове мисли лутају, пажњу му одвраћају безначајни стимулуси, памћење му је бледо, заборавља ствари, а упоредо са тим јавља се и дислексија, дисграфија и/или дискалкулија.

Поремећај пажње пажње без хиперактивности испољава се кроз четири основне карактеристике понашања које се не јављају код све деце у исто време и увек:

  • Пажња детета је или потпуно фокусирана на садржај који га интересује па искључује остале спољашње дражи или потпуно лутајућа када је реч о садржајима који га не интересују па дете није у могућности да се концентрише на дату активност или садржај, а оно што је још интересантније, ствари му брзо досаде и за њих губи интересовања. Такво дете тешко може само да одржи пажњу дуже од 5-10 минута, те му је потребан стални надзор;
  • Пажња му је тотално пометена те сваки стимулус може да му привуче или одвуче пажњу, међутим, када му нешто привуче пажњу, оно се удуби у тај садржај и не чује ништа око себе (чак и када га упорно дозивате на шта реагује бесом и негодовањем јер га прекидате у нечему што га интересује). Поред пажње, селективна му је и меморија, памти оно што је њему битно и интересантно, а оне чињенице које су у наставном садржају заиста важне, јер оно их сматра неважним и не памти их. Ометају га потпуно небитне ствари. Често започиње велики број активности, али не довршава ни једну;
  • Импулсивност се огледа у томе што овакво дете реагују пре него што размисли, због чега се може наћи у опасности или невољи. Нема способност повезивања своје акције и последица и сагледавања истих. Неопрезно је, брзоплето и непромишљено, али након начињене штете, осећа се лоше због изазваних невоља. Међутим, може се наћи и у опасним ситуацијама јер му је акција бржа од памети. Његова импулсивност се испољава и у социјалној интеракцији: има слабу способност да саслуша друге, не може да одложи задовољење својих потреба, да чека у реду, да сарађује са другима, да дијели ствари, импулсивно лаже, стога јако тешко одржава своја пријатељства. И у школским задацима испољава импулсивност, ради задатке на брзину, брзоплето, не проверава резултат два пута, не обраћа пажњу на знакове, питања и поступак решавања, одговара на питања без да подигне руку или да га наставник прозове;
  • Претерана тромост и хипоактивност, али и претерана радозналост је још једна од карактеристака деце са поремећајем пажње. У овој радозналости га вршњаци често прате и подржавају, а још чешће бирају за лидера групе.

Још неке од особина које прате децу са поремећајем пажње су: претерана емотивност, висок интензитет изражавања емоција, сколоност ка претјераном реаговању на најмањи повод, вођење моментом, тј. вођење само оним што се дешава у садашњости, а о прошлости и будућности уопште не размишља. Има потребу за честим наградама и похвалама, досађује се нарочито када ради нешто што је споро, што се понавља и траје дуго, има екстремна колебања пажње, енергије и радне способности, заборавно је, са лошим осећајем за време, неспособно да се стави у позицију друге особе и да погледа на ситуацију из другог угла, а као најчешћи пратилац поремећаја пажње иду дисграфија, дискалкулија и дислексија.

Поред негативних, ова деца имају и  своје позитивне стране, међу којима су: спонтаност, креативност, способност хиперфокусирања на неки задатак. Ова деца су забавна и предузимљива, брзо мисле (имају способност да виде ширу слику, суштину, да брзо уоче скривене везе између појава), упорност, висок енергијски набој који води ка хиперпродуктивности.

У суштини, ово није поремећај у правом смислу речи како то његов назив говори, већ различитост. Таква деца су другачија од својих вршњака јер се другачије понашају, другачије размишљају и уче, а проблеми у учењу потичу од тога што је школски систем направљен по мери “просечног” детета а не различитог и индивидуалног.

И међу познатим личностима има оних са овим поремећајем су: Моцарт, Черчил, Томас Едисон.

У третману ове деце најважњију улогу имају родитељи и васпитачи који су ту да овакву децу обликују и усмеравају на адекватан начин. Иако су ова деца тешка за подизање и васпитавање, нијесу безнадежна. У третману се често  користи медикаментозна терапија која даје позитивне резултате, али у комбинацији са следећим поступцима:

– Консултације се са нутриционистом о кориговању исхране детета;

– Саветовање са психологом о стратегијама за модификовање дететовог понашања;

– Саветовање са педагогом и психологом о стратегијама учења како би се помогло детету да ефикасије учи, преузме одговорност за сопствено постигнуће и да што боље организује своје време и активности у кући, школи и осталим активностима;

– Слање деци позитивних порука и у негативним ситуацијама;

– Избегавање омаловажавања и вређања детета када погреши јер реакције им нису злонамерне већ импулсивне и непромишљене;

– Подешавање породичне атмосфере према заједничком уживању јер деца имитирају одрасле и њихове односе.

Ако дете не научи стратегије учења, не научи да слуша, чита и одржи пажњу при томе, повећање времена које проведе у учењу неће битно утицати на поправљање резултата у школи. Продужавање времена учења, кажњавање и прекоравање доводи до неговодања због преоптерећености и недостатка слободног времена за игру, што још више компликује ситуацију и често резултира поремећајем односа на релацији дете-родитељи и дете-школа.

Ђуљдана Беро, дипломирани психолог, чланица удружења Родитељи

хттп://зеленауционица.цом